Deca su naše najveće blago, i da to ne bi zvučalo kao kliše, napomenućemo da osoba koja to zaista od srca misli punom parom radi u GAK Narodni front

Njeno ime je Danijela Veljković, strukovna je medicinska sestra i trenutni savetnik za podršku dojenju, razvojnu i porodičnu negu u ovoj klinici.

Važno je napomenuti da je ideja za ovaj intervju proistekla iz neformalnog razgovora, iz kog je Danijela s ljubavlju govorila o hiljadama tek rođenih beba koje su prošle kroz njene ruke. Za uho mi je zapala, iako dovedena tamo nekom desetom temom, rečenica da se “svakoj bebi raduje kao da je prva”, a toliko je njih prošlo kroz Danijeline ruke.

Na ovoj klinici sestra Veljković radi 26 godina, od odeljenja neonatologije na svm pozicijama, od fiziologije, apartmana, poluintenzivne nege, intenzivne nege, reanimacije beba…

Danijela Veljković
Danijela Veljkovićfoto: Stefan Kojić

Trenutno je na poziciji savetnika za podršku dojenju. Kako se u ovoj bolnici godišnje rodi 7.500 beba, reklo bi se da je za 26 godina njenog staža kroz njene ruke prošao ceo jedan grad malih beba.

– Ne znam koji je broj beba u pitanju, nikad nisam razmišljala. Rekla bih – bezbroj. Veliki broj beba prođe kroz GAK – od porodilišta pa sve do, zavisno od stanja bebe, trijaže, prijema, poluintenzivne nege, fiziologije, intenzivne nege – dakle sve bebe kad tad dođu u moje ruke.

Svoj poziv smatra blagoslovenim. Svaka beba koja dođe na svet, iako ih je ovde na hiljade godišnje, za Danijelu je nova radost.

– Mi se bavimo privilegovanim poslom, meni lično, a i mojim koleginicama svaki dan je radost. Kako to i da ne bude, kad svakog dana upoznajemo na desetine novih malih ljudi. To nisu deca naših roditelja, to su sve naša deca i naša budućnost. To je nešto što ne umara, već oplemenjuje. Kad uđem među bebe osećam se kao da sam ušla u hram anđela. To je energija koja ne može nigde da se dobije. Bez obzira na napor i zahtev maksimalnog psiho-fizičkog napora, jer su bebe bića koja ne znaju da govore, svakog dana moje kolege i ja moramo da učimo, da se edukujemo kako bi mogli da razumemo neverbalne znake i komunikaciju, i da bi u bebi i pomogli.

Osim rada sa bebama, Danijela kaže da je posebno divan trenutak i rad sa majkama.

– Privilegija je da ste u nečijem životu, u trenutku koji je neponovljiv, u jeku emocije. Dešavalo mi se da na ulici sretnem majke koje me prepoznaju.  Divan je osećaj kad ste osoba koju one sve dobro pamte po nečemu tako lepom, samo po tome što ste bili tu. To je nešto divno. Dešavalo se takođe da pitam majku koja me je prepoznala na ulici “koliko nam je dete”, a da mi ona odgovori da “Stefan već ima 25 godina”. A ona se seća mene i ja nje…

Logično je pitanje da li je zaista moguće da neko pamti bebe koje su se tu rodile pre dve i po decenije. 

– Shvatite, ne mogu upamtiti baš sve. Imena znam uglavnom deci koja su se ovde zadržala duže od onih standarnih nekoliko dana. Iskreno, roditelje pa ni majke ne pamtim, ali bebu mislim da pamtim – baš svaku.

O poziciji na kojoj se nalazi trenutno priča s mnogo strasti.

– Podrška dojenju je u sklopu nacionalne strategije za praktičnu i stručnu podršku majkama na svim nivoima. Mi smo edukativni centar, trenutna baza u pilot projektu do decembra. Od januara smo baza za edukaciju i drugih porodilišta i domova zdravlja. Sam program je počeo od sredine septembra, što se tiče saradnje sa drugim centrima, kod nas je ceo kadar koji ima kontakt sa mamama i bebama prošao edukaciju. To je dakle edukativni trening koji je urađen po modelu 20- časovnog programa svetske zdravstvene organizacije. Namenjen je ginekolozima, neonatolozima, pedijatrima, pedijatrijskim sestrama i babicama. Namenjen je dakle svim ljudskim resursima koji dolaze u kontakt sa mamama i bebama.

Danijela Veljković
Danijela Veljkovićfoto: Stefan Kojić

U novoj 2019. godini, iz ugla žene koja gleda desetine života koji se rađaju dnevno, i malih beba koje dolaze u njene ruke, ima želju da se ta tendencija nastavi, ali i poveća.

– Strategija naše zemlje je da nas ima što više, pa i ja želim sledeće godine mnogo više beba – jer nas ima malo. Dece iz godine u godinu ima manje, treba nam podmladak. Želim što više malih beba. Želim da se majke ne zaustavljaju na jednom detetu. Što više dece imamo, to smo bogatiji. To je nemerljivo blago, porodica je najbitnija sve drugo je prolazno – zaključuje ona.

http://mojkutak.org